Ponekad, čini mi se, samo treba uraditi nešto suprotno nama samima

oppositesImam taj neki otpor prema ekspanziji video blogova sa temom KAKO DA (pomognete sebi, budete srećniji)…

Zašto? Ne znam. Možda zato što mislim da instant rešenja nisu dovoljna. Zato što nisam sigurna u ono pozitivne misli ma šta da se desi i biće sve super. Možda zato što – budući da imam otpor, ni ne gledam-ne slušam šta neko ima za reći, ne proveravam da li „to radi posao“…pa samim tim- imam otpor zasnovan na predrasudama. Začarani krug.

Uvek sam verovala da mi ne manjka motivacije i da me nikakvi motivacioni govori neće pokrenuti. Naročito oni za kojima je “poludeo svet”..

O life koučingu znam ponešto, bila sam na nekoj osnovnoj obuci i kontam “sve znam šta će mi reći”..

Međutim, ima neko vreme kako se osećam zaglavljeno.

Osećam potrebu da nešto promenim, da (u)radim a ne mrdam. Osećam se k’o pravi mali lenjivac. Radim kao nešto al ubi bože sporo…

I naterah ja sebe da poslušam video devojke koju znam posredno..

Jedan, drugi, treći…

I osvestih neke blokade, neke razloge sopstvene polupanosti, sopstvenih (samopostavljenih) kočnica… U suštini, sve je to nešto što znam, što mi je stajalo „u malom mozgu“ al valjda je trebalo da mi neko to „saspe u lice“…da napravim neke poveznice u mozgu, da dođem do „Ahaaa (jebote!)“ momenta. Kažu da je prvi UVID nekad put ka promeni, nekad dovoljan za promenu.

Ne znam šta ću uraditi povodom toga.. Možda sam krenula put otkačinjanja, otkočavanja..

Ali osvestih da, da bi to bilo moguće.. bilo je potrebno da za promenu uradim nešto UPRKOS sebi…

Da dam šansu onome što stoji /što sam postavila nasuprot mene.

Nije da sam otkrila sad sama sebi toplu vodu jer generalno u situacijama, pokušavam da sagledam drugu stranu medalje, drugu stranu priče, kako to izgleda iz perspektive onog drugog al eto izgleda da nismo uvek dosledni u funkcionisanju…

Nekad sami kočimo sopstveni razvoj – jer smo neotvoreni za sagledati- upoznati, čuti suprotnosti…

KAD ŽENA ZVRK STANE

Do svoje 26.-e godine sam hodala na prstima. Bilo je tu nekoliko operacija tetiva ali nakon nekog vremena hodanja celim stopalom, jednostavno su se stvari vraćale na staro.

Jednom mi je neko od medicinskih radnika rekao: „pa ti ceo život hodaš k’o balerina!???!“ ..“pa..hodam“ –odgovorih…

Posle me brat od tetke zbog te anegdote prozvao Zvrki (Kako se kaže Balerina na bosanskom? – Žena zvrk)…

Bez obzira na hodanje na prstima, imam sećanja da sam mogla da trčim do 4. razreda –do jedne od pomenutih operacija. Šta se dogodilo, pojma nemam. Al ja imam osećaj da su mi u pokušajima da me poprave –uzeli nešto važno.

Zašto sve ovo pišem? Prosto, setila sam se ove dve stvari negde u razmišljanjima o nedavno pročitanoj knjizi „O čemu govorim kada govorim o trčanju“ koju je napisao Haruki Murakami. Pročitala sam je na preporuku  N. koji je pre par godina počeo da trči i sad već ima određen broj maratona i polumaratona u nogama.  (Imam običaj da se zezam: Kakav smo N. i  ja par- ja jedva hodam a on maratonac..)

Elem, knjiga… Iako naizgled, budući da ne mogu da trčim, tema nikako nije moja, čitajući je došla sam do par uvida o sebi. Npr. da nisam strpljiva. Sve i da mogu – ne bih trčala 42 km.. sat vremena, dva..tri… svaki dan… Ja uopšte ne umem da strpljivo skupljam zrno po zrno ne bih li napravila pogaču…

Trčanje maratona neizostavno dovodi do bola.. i par dana kasnije ne samo u toku. S mojim iskustvom – bolnih postoperativnih „ovonbalerinaikadnećeproći“, bolnih „svako veče radi vežbe i još po 100 čučnjeva“ i ostalih bolnih „ovo je dobro za tebe, ovo je da ozdraviš“ (kako su me samo lagali da se može i treba ozdraviti) …nema šanse da bih radila nešto za šta znam da će biti bolno..

Neverovatno koliki otpor imam prema svakoj akciji koja nužno nosi bol sa sobom. Neverovatno koliko zbog postupanja prema našem invaliditetu, jer nam se sve smučilo – odlazimo u druge krajnosti…

I tako izbegavanjem nekih davnašnjih boli uzrokovanih željom da budemo invaliditetom manje sputani, više slobodni i samostalni, bivamo– uhvaćeni u zamku neke druge sputanosti.. sputanosti uzrokovane statičnošću čiji uzrok nije invaliditet.

 

„Ljubav ne poznaje granice…“ gde ti (i zašto uopšte) vidiš granice?

 

 

Neretko na fb nalazim na fotografije na kojoj je ljubavni par od kojih je jedno osoba sa invaliditetom. Ispod toga poruka, slogan kako li se već zove ono u dnu što prati fotku – „ljubav ne poznaje granice“..

Iskreno, od takvih fotografija imam reakciju: blah (bljak)

Da ne bude zabune –ne zato što mi je bljak veza dvoje od kojih je jedno osoba sa invaliditetom, već od nekih drugih stvari.

  1. Bljak mi je od te poruke ispod..Jer – ma koliko imala za cilj da afirmiše ljubav i prihvatanje osoba sa invaliditetoNightwing_and_Oracle_6298m od strane osoba bez invaliditeta za partnera, ta –takva (i slične poruke) zapravo naglašava – da smo „MI“ i „ONI“ i da između “NAS“ i „NJIH“ postoje neke granice koje se očigledno poznaju u mnogim slučajevima (sem kao u slučaju ljubavi).. Ta poruka govori da postoji neki odnos vrednosti u kome se neko- u ovom slučaju osobe sa invaliditetom percipiraju kao manje vredni/manje poželjni (ali eto, ljubav prevazilazi te granice).  A zapravo, ono što mi osobe sa invaliditetom želimo je da bivanje s nama u vezi bude tako obična, uobičajena, normalna stvar – kao s bilo kojom drugom osobom.  (Pisala sam na tu temu u tekstu o „deliji“)
  2. Bljak mi je od same vizuelne poruke: Da li ste primetili da osobe sa invaliditetom na takvim fotkama – izgledaju približno ustanovljenim standardima „normalnosti“.. ono kao –simpatični /preety face, lepo obučeni, bez deformiteta, samo eto što sede u kolicima umesto da stoje… Kao da i pored što treba da je poruka afirmativna opet se umiljavamo ljudskoj estetici koja uglavnom verovatno prva i odbija ljude od nas jer realnost je drugačija…osobe sa invaliditetom najčešće imaju tela koja umnogome odstupaju od norme „normalnog“, imaju spazme i nevoljne pokrete, tanke ruke i noge usled atrofije mišića, nemaju „preety face“ lica, deformisane zglobove.. I ako hoćemo da smanjimo socijalnu distancu prema OSI,  ovakvim fotkama to ne činimo…činimo samo donekle-do granice gde telo s invaliditetom izgleda „kao normalno“.  A istina je da mnoge osobe sa invaliditetom iako izgledaju toootalno nestandardno 😉 imaju parnere/ke (bez i sa invaliditetom)
  3. Zanimljivo mi je i to što su na tim fotkama uvek osoba SA i BEZ invaliditeta. Kao da ljubav (u tom istom kontekstu) ne poznaje granice i kad su obeosobe sa invaliditetom. Al nekako kao da ljubav/veza dvoje sa invaliditom nije ništa čudno, to se podrazumeva i …očekuje? I kao da je to nešto što ne želimo da podstičemo tj afirmišemo.. Afirmišemo samo onu… različitost. A zapravo, možda i ja iako sam OSI imam iste one, estetske i „telo s invaliditetom ne može biti privačno“ tripove? Možda i samim osobam sa invaliditetom treba „osvešćivanje“ i prelazak preko nekih granica…tj. dolazak do onog nivoa svesti: svejedno mi je da li je osoba sa ili bez invaliditeta..love
  4. I naravno – parovi su uvek hetero. „Nedajbože da su osobe istog pola“..jer imamo opet tendenciju da sakrivamo/ne pokazujemo ona „nenormalna“ nestandardna tela –tela koja su privučena i vole tela istog pola/roda.

 

Znam, na žalost još uvek živimo u društvu gde je invaliditet (i seksualna orijentacija) još uvek osnov „drugosti“, ona suprotnost od „tako – treba-da- izgleda-ljudsko-telo“.. i svaka akcija je ok akcija.. Al, ja što bi moja mama rekla-ispravljačica krivih drina, ne mogu da makar ne uviđam, ne promišljamm i ne pišem o tome. Možda neko ovo pročita, zamisli se, podeli s drugima koji će pročitati, zamisliti se, podeliti koji će… I eto ga.. brišemo stvarno (na žalost postojeće u umovima našim) granice…

 

 

Zašto volim more…

Volim more. Ah, ništa novo reći ćete.

Ali..ja ne uživam toliko u brčkanju koliko u pogledu na plavetnilo u svim svojim nijansama. U pogledu na zamišljeni beskraj.

Pre neku noć me zabolela glava. Umesto tablete, setih se da vizualizujem sliku koja bi me smirila. Zamislim se ja kako ležim na peščanoj plaži, imajući u vidu i da je tu neko more, kako upijam sunčeve zrake u sebe… Ali… ne ide.. Zapitah se koja je to slika mora koju pamtim.. I setim se…

Kao mala sam, u ono vreme kad su nam zemlje bile u onoj celovitoj, preko socijalnog  sam išla i po mesec dana u Risan, obično s tatom.

Put do tamo: noćnim vozom do Bara, pa ranim jutrom nekim autobusom (ili čak dva) doRisna. Usput i trajekt.

Jednom je u tom autobusu bila tolika gužva da me je tata držao u naručju na jednoj ruci dok se držao drugom.

Ja sam ga ručicama obavila oko vrata i gledala kroz prozor. I u tom jednom trenutku, dok se autobus spuštao niz brdo prema obali, ugledala sam more, tirkizno plavo, beskrajno.  I ta slika mora oivičena rukama ljudi koji se drže za rukohvate, stoji u meni kao slika –savršenog trenutka. I  čini mi se da gotovo mogu da osetim istu ushićenost kad god je prizovem u sebi.

Da, prošla me glavobolja od te slike.

Da, zbog te slike volim more.more

Uspješna priča Milese Milinković

Intervju za portal bezbarijera.com

U par rečenica objasnite nam čime se bavite? (ime i prezime, godina rodjenja, zanimanje, profesija) I kako ste došli do te pozicije na kojoj radite?   Milesa Milinković, 1977 (Užice), d…

Source: Uspješna priča Milese Milinković

Ispravljačica krivih drina opet piše… Uprkos.

 

Ko o čemu baba o uštipcima ja ispravljam krive drine o pitanjima, pojavama u vezi s invaliditetom.

Današnja tema i možda budem i kratka: „Uprkos  invaliditetu (distrofiji, cerebralnoj paralizi, dijagnozi..) osoba x je uradila… (završila fax, postala roditelj, zaposlila se, živi samostalno)“.

Varijacije na ovu rečenicu, često ćete pročitati kao uvod u neku životnu priču osobe sa invaliditetom, intervju – zapravo priču pisanu od strane druge osobe. Valjda taj neko ko to piše, iskreno se divi toj osobi, s obzirom na invaliditet jel… i verovatno bez loše namere ali sa očiglednim neznanjem jedne bitne stvari.

Nije uprkos invaliditetu. Već uprkos nedostatku sistemske podrške: uprkos nepostojanju pristupačnih obrazovnih ustanova, uprkos nemogućnosti nabavke asistivne tehnologije, adekvatih obrazovnih učila, uprkos nemanju personalne asistencije, uprkos najčešće nedostatku sredstava, uprkos predrasudama. Invaliditet po sebi, ako je samo telesni –nikad nije razlog-uzrok za nečije neučenje. Niti je razlog za nečije neostvarivanje kao roditelja (partnera) ili kao zaposlene osobe već su to predrasude, opet nedostatak sistemske podrške…

inability

invaliditet (disability) ne znači nesposobnost (inability)

Na kraju, za ljude bez invaliditeta, sasvim je normalno i očekivano da posle srednje odu na fax ili se zaposle. Da posle škole/fakulteta zasnuju porodicu.

I zato ove stvari – studiranje, roditeljstvo..ne treba ni da se gledaju kao nešto invaredno za osobe sa invaliditetom. Već kao sasvim podrazumevajuća stvar  (životna faza).

I kad kažete „uprkos invaliditetu“, kao da svu odgovornost za kvalitet života osoba sa invaliditetom prebacujete na samu osobu s invaliditetom, kao da samo od njene volje zavisi da li će raditi i i najnormalnije stvari i biti srećna i uspešna.

Da se ne lažemo, lepo je meni kad me hvale kao „wow, završila fax i master, imaš dugu partnersku vezu, kupila stan na kredit bez pomoći roditelja, aktivna u NVO sektoru, bravo, svaka čast“.. ali zapravo – a što ja to pa ne bih ostvarila sve ako je mogla Jeca, Veca, Zoka.. zar to nisu normalne stvari?

kako se ophodimo s podrazumevanim prisustvom?

U sunčane –tople dane, drmne me neka navala energije pa mi se čini svašta bih radila, svuda ih išla.

Između ostalog, čitaju mi se knjige. Padne mi na um, mogla bih da obnovim članstvo u biblioteci. Ipak mi je lepše okretati listove nego čitati knjigu u pdf-u na tabletu.

Pa se setim da imam tih nekoliko knjiga koje sam dobila za rođendane il nekim drugim povodom a stoje tako godinama-nepročitane, nepoznate mi. Mislim, nije da nisam počinjala, jesam..samo..prosto nije mi se dalo. Dakle, kažem sebi, prvo pročitaj to što imaš u svojoj kući pa ajd dalje (u biblioteku)..

I zamolim N. da mi doda jednu s police. A ona, prašnjava. Prvo što mi padne na um: Pa skoro sam čistila prašinu otkud je tako prašnjava?

A onda još jedna stvar. Koliko često tražimo nešto izvan (naše kuće) nešto bolje, zanimljivije dok puštamo da nam na naše „stvari“, prisutne, na oku, pada „prašina“? Jer, to što je tu- to se podrazumeva, tu je, pa tu je, šta sad.. čeka me na polici – uzeću to nekad…

keep calm and homeA ne razmišljamo da će to vreme, prašina il neki drugi uticaji učiniti da i kad se konačno setimo da se posvetimo tome –u našoj kući, to možda više neće imati onu čar, onu lepotu.. npr. onaj miris sveže odštampanog papira (naspram prašnjave, ustajale hartije…lupam, al shvatate poentu..)?

Kako se uopšte ophodimo prema stvarima, i ljudima ( i odnosima) koje nazivamo svojima? Brinemo li o „prašini“ koja pada na njih koju možda i sami posipamo svojim ponašanjem, svojim podrazumevanjem njihovog prisustva?

Ili, kako se ophodimo prema sebi? Da, ono sebi koje je uvek tu –sa JA se uvek jelte možemo nekad kasnije pozabaviti, o sebi (ja) brinuti… sad nam je važnije da drugome (onome nečemu izvan nas) učinimo uslugu, da drugome budemo (ispadnemo) dobri… Da ne uvredimo druge, po cenu sopstvene patnje…

I neću više da trabunjam, odoh da se pozabavim knjigom iz svoje biblioteke…

 

od kako sam „neprava“, srećna sam!

Podstaknuta rečenicom jedne devojke na fb u grupi za osobe sa invaliditetom “Prava devojka će pre biti usamljena nego imati avanturu” napisah odgovor ne samo njoj već i onoj sebi od pre 15ak godina koja je isto tako živela u iluzijama, koja se nije usuđivala da ŽIVI, jer je verovala u bajke.

 

  1. Ne postoje PRAVE I NEPrave devojke. Zaboravi ono što su te učili o dobrim i smernim devojčicama i kako su devojke koje imaju avanture kurve a momci frajeri.
  2. Šta SUŠTINSKI ima loše za bilo koga, posebno za ženu od imanja avanture/avantura? Pretpostavljam da pod avanturom misliš na odnos: ponekad se vidimo i radi sexa.
  3. Kako ćeš zaboga da znaš bilo šta u vezi sa partnerskim odnosima, sexom, uživanjem, ako u glavi imaš neku iluziju pravog i kako pravi muškarac i prava ljubav treba da izgleda… (iz filmova, knjiga)? Pa jel odelo kupuješ a da ga ne probaš i baš se ispostavi –bez probanja da je to ono pravo, savršeno, po tvojoj meri krojeno?
  4. To što sebi uskraćuješ pravo da imaš avanturu, to što imaš u glavi da je LOŠE imati avanturu, samo te čini podložnijom da se sutra razočaraš u nekog jer si ti mislila da je to ljubav a njemu si bila avantura.
  5. Ko kaže da u tom „avantura“ odnosu ne može imati poštovanja, dobrog razgovora, pozitivnih emocija?
  6. Avantura ne treba da se shvati kao “to je nešto za njegove babe zdravlje” tj odnos u kome samo on uživa ..zapravo može da bude odnos u kome ćeš TI kao žena da se izgradiš, da stekneš samopouzdanje, da eksperimentišeš sa svojom seksualnošću, da udovoljavaš sebi. Sve je stvar stava.

NEKO DRUGI ĆE TO…ma, hoće li?

nemoj da ostaneš miran, samo uradi nešto povodom toga

Ima par meseci kako sam pokušala da pokrenem jednu grupu žena na aktivizam, na samoorganizovanje.. na udruživanje zarad podrške..U teoriji, sve je to bilo super, dobila sam načelnu podršku.. Kad je trebalo raditi na prvoj aktivnosti, onoj za koju nam ne treba novac, već samo malo vremena – malo njih se odazvalo. I to malo njih- ubrzo je utihnulo.

Nekako mi se čini da, mi koji smo od ranije u aktivizmu (istinskom – ne onom –to mi je posao aktivizam) – aktivni smo ali prezauzeti za nove inicijative. Oni koji nisu nikad bili deo aktivističke mašine, teško se pokreću. Teško se motivišu da baš oni budu deo te neke mašine koja donosi promene…

I tu kao nešto kukamo na državu, na društvo kao da je država i društvo neki nezavisni entitet od nas.

Kad sam nedavno prikazivala dokumentarni film o iskustvima 4 žene/majke sa invaliditetom, u kome govore o predrasudama, izazovima materinstva, potrebi za društvenom podrškom, jedan predstavnik udruženja osoba sa invaliditetom, rekao je nešto poput kako taj film ne može da promeni ništa jer, citiram: „to moraju institucije“.

 A šta je to instucija? Neko biće, neki ejlijen (vanzemaljac) koji ima svoju svest i do koga mi ne dopiremo? Ili su to ljudi? Nečije komšije, nečiji članovi porodice, familije, kolege.

Ne očekujem da će nešto da se promeni izvan mene, samo od sebe.. ne funkcionišem po ”neko će to drugi uraditi pokrenuti” principu… naročito ne ako sam ja neka vajna predstavnica neke organizacije koja se nazvala udruženjem za podršku ovih ili onih „invalida“. Pa i toj instituciji, tom biću, tom svemogućem ejlijenu – koji zapravo (sve i da je svemoguć) nije sveznajuć potrebno je da mu  kažemo šta nam treba. To je izgleda onaj odnos koji imamo i u svojim privatnim odnosima: kad nam nešto smeta, kad nam nešto treba, umesto da izgovorimo potrebu – i popravimo svoj položaj u tom odnosu, zapravo taj odnos mi OČEKUJEMO da drugi SAMI VIDE jer su to naši najbliži i oni TREBA/MORA da znaju da nas osete.  Na globalnom nivou, to je očekivanje od institucija, društva, jer zaboga, na toj su poziciji, to im je posao i oni MORAJU da znaju i da rade na tom i da nam obezbede, njihova je odgovornost.

Ali šta je sa našom odgovornošću? Sa SAMOODGOVORNOŠĆU? Da li smo svesni suštine te reči? U engleskom jeziku ta reč se sastoji od RESPONSE (Odgovor, reakcija) i ABILITY (mogućnost, sposobnost). Dakle, biti sposoban – moći reagovati, dati neki odgovor (reakciju). Zašto mi umanjujemo svoju sposobnost reakcije (reagovanja) stavom da će neko drugi? Zašto drugome dajemo toliku moć da utiče na naš život –kad je objektivno: nema!?

nezavršeni poslovi…

Opet sam počela da čitam knjigu, čitala par dana..prestala.

Kažem, opet.

Kažem –već me čeka koliko započetih.

Pre par meseci, uhvatila me navala kreativnosti, pa sam neke „slike“ sa odlomcima iz meni dragih pesama, priča, knjiga pravila, bojila, spremajući ih za uramljivanje i naravno kačenje.. Htela sam terasu da osvežim, da je učinimm prijatnim mestom za kuliranje.

Eno slike obojene stoje u fioci.

Kad sam bila klinka, moji roditelji su pričajući o meni imali običaj da govore kako sam uporna.

Možda sam i bila.

Ipak sam čekala 7 god posle srednje škole da upišem fakultet, bila strpljiva i uporna da radim na preduslovima da se i taj upis faxa desi.

Ipak sam ga završila relativno u roku, uz gomilu drugih stvari.

Šta mi se desilo?

Ne znam.

Koja je uopšte razlika između istrajnosti i upornosti?

Jer, istrajna više nisam. Ni strpljiva.

Mnogo odustajem. Mnogo nedovršenih poslova..I ne znam kako da se izlečim od toga.

 

Prethodno Stariji unosi

Putuj po Srbiji

Izleti u Srbiji, odmor i putovanja, šta posetiti i obići u Srbiji

ScriboWoman

Priče [ne tako kratke]

P O V E Z I V A NJ E

pokušavam biti čovjek

©seherzadadelic

Šta je život, par koraka... od avlije do sokaka.

feminist review

the FR blog

Vegetarijanstvo, veganstvo, bezglutenska kuhinja

vegetarijanstvo, veganstvo, bez glutena

Bitanga & Princeza

hahakomentar

Gospel of Lestat Gianni

Menjamo svest da bismo promenili svet

između2vatre

blog brlog

diplomiraniduduk

Razmišljanja jednog (ne?)običnog Duduka ili(ti) p...ljuva...nje uz vetar, a možda i sviranje ... za male pare

Blogdan

Here unreal things and unreal people get a real shape. And vice versa.

Mame na žici

ili Korak u korak sa detetom

KaCamCar

Svjesno i odgovorno ka slobodi.

%d bloggers like this: