Pre par dana bila sam u rodnom kraju.. i pričam tako s mamom, kako ću da pišem blog o tome kako sam čula da su pre niz godina, u studenjaku, pričali da je devojka mog druga koji je osoba sa invaliditetom s njim iz koristi, kao i da je momak koji je sa mnom – isto sa mnom iz koristi..
I meni moja majka kaže: ti k’o tvoj pokojni otac, tako je i on samo nešto pisao, šta samo ispravljaš krive Drine.
Može biti da sam k’o moj otac.. sećam se njegovih kuckanja pisaćom mašinom, iritantnog besomučnog udaranja po slovima u vreme kad bi smo sestra i ja bile u krevetu i kad je trebalo da poput sve dece uveliko spavamo a nismo mogle od upravo te buke, jer se sve dešavalo u stanu od onih naših 18 kvadrata..On je stalno pisao neke žalbe, molbe.. u nekom procesu podele imanja moje mame i njenih sestara, čak je valjda i zastupao neke od njih.. čovek valjda hteo da bude advokat a nije imao priliku ni čestito osnovnu da završi. Pa je neko nekome odsekao u selu šljivu na putu, pa taj neko ušao u imanje pa odsekao njemu šljivu..pa su mu u sred noći odsekli – k’o Đoletu neki bagrem, pa opet tužbe.. žalbe, kuckanja..
Možda je imao neki laički osećaj za pravdu, u svakom slučaju njegov osećaj za pravdu i svakako je imao trip da bude zaštitnik onih koje je procenjivao slabima.
Može biti da sam k’o moj otac.. kuckam u MOJIH 18 kvadrata (ironično al soba u mom stanu je upravo 18 kvadrata).. ako ne blog ono FB statuse.. i pokušavam da kroz pisanija ukažem na neke iskrivljenosti u društvu koje me se tiču.. sve i da ne pišem o svom iskustvu, sve i da pišem o stvarima koje primećujem posmatranjem – opet je to ono što me se tiče..
Bi mi žao što moja mama ne konta moj blog kao manifestaciju mog aktivizma, kao odraz mog ČINJENJA da svoj život učinim boljim.. A upravo sam od mame naučila da preuzimem odgovornost, da svoj život u svoje ruke uzmem..
U svakom slučaju, nije važno koliko će ljudi (pro)čitati moje tekstove, do koliko će ljudi dopreti bilo šta od napisanog..možda je ovo sve mlaćenje prazne slame, Sizifov pokušaj ispravljanja krivih Drina.. bitno je da nešto uRADITI, ne sedeti žaleći se na loš položaj osoba sa invaliditetom, predrasude, socijalnu distancu, usamljenost i na svašta još nešto što fali..
