IV kad hoću, mogu da..

Ima ona „izreka“, mudrost, šta li je već

Istina.. Nije da nije..

Pa ipak..

U ovo vreme ekspanzije društvenih mreža pa usput inspirativnih i motivišućih citata i mudrolija, dešava se da vidim sliku na kojoj je osoba sa invaliditetom (mahom korisnik/ča invalidskih kolica): sa partnerom/partnerkom, sa detetom, bavi se sportom, stoji ispred faksa/sa diplomom.. uz koju piše nešto na fazon: „Sve se može kad se hoće“ , „ko hoće nađe način..“ , „jedini invaliditet je u glavi.. „

Sada ne ulazim u to da osobe sa invaliditetom nisu tu da bi motivisale osobe bez invaliditeta, da osobe s invaliditetom nisu superheroji (OK neke jesu, ali nisu superheroji samo zato što su ujutro ustali, zato što žive uobičajenim životom, obrazuju se, rade, vole i voljeni su..)

Sada pričam o tome kako stav da se sve hoće kad se može ima po obične živote običnih ljudi, pa i osoba sa invaliditetom.

Moje mišljenje je da mooora da postoji neki inicijalni resurs. Makar to bili roditelji koji imaju rečenice tipa: KAD (uradiš to i to) umesto AKO (ili ti to ne možeš).. Ili roditelji kojima se podrazumeva da se neke stvari (u)rade u životu.. (moji roditelji npr. nisu baš imali fakultet kao podrazumevajući za svoju decu, možda zato što su bili i sami samo sa osnovnom školom i što su verovali da je to veoma skupo).. Dakle roditelji zbog kojih nemaš (dodatni) problem već roditelji koji ti daju vetar u leđa.

Jer, taj resurs jedan je od preduslova za drugi resurs-volju.

Dalje, resurs je i :

Znati da-ako ne mož’ pravo, može naokolo i šta je (gde je) naokolo (iliti -imati informacije)

da postoji naokolo

imati snage i mogućnosti da „probiješ“ put pravo ili naokolo, ako još ne postoji

U mom slučaju sa fakultetom, npr. „naokolo“ su bile 2 informacije: da u Beogradu postoji studentski dom za studente s invaliditetom i da u Novom Sadu, po merama afirmativne akcije studenti sa invaliditetom ne plaćaju školarinu i imaju mesto u studenjaku bez obzira na uspeh iz srednje/ prosek na fakultetu.. (posle toga imala sam osećaj da je moje samo da biram gde ću).

Ali moje drugarice, isto osobe sa invaliditetom, iako su imale informacije kao i ja, pa i više (kad sam ja upisala fax u Novom Sadu, samo reči hvale sam imala) nisu otišle iz udobnosti svojih porodičnih kuća, iz našeg grada.

Nisu imale volje. Iz moje tadašnje perspektive nisu imale želju za znanjem, avanturom.. Ili možda i jesu ali im je strah (od koječega) bio jači, ne znam.. (Možda nisu imale onaj inicijalni resurs..)

I iskreno, trebalo mi je vremena da prihvatim da je to okeeej. Da zato što si osoba sa invaliditetom pa su ti usled barijera, svuda mahom zatvorena vrata i kad shvatiš da su ti se neka vrata otvorila, ne znači da moooraš da prođeš tuda.

Da zato što si osoba sa invaliditetom, ne znači da moraš da stremiš ostvarenju velikih ciljeva u životu a to što ti ništa nije prilagođeno, nema veze jer, „važno je imati volje tj htenja sve drugo su izgovori“ .

Jer, sori. Istina je da je džaba volja ako si korisnik/ca kolica i dođeš pred zgradetinu na kojoj nema rampa (čestita rampa -ne one nazovi rampe). Mo’š samo da sediš i da plačeš ili da se okreneš odakle si doš’o.. (i da, ako imaš iole resursa, možeš da presaviješ tabak, da tužiš nekog zbog diskriminacije ili da pokreneš priču o pristupačnosti ali to je proces koji traje a nekad ti ulaz u zgradu treba odmah)

I volja da se negde bude -ne briše onaj mnogo šugav osećaj kad ti kažu „pa ponećemo te“ i kad te stvarno razvlače, pritom gledaš hoće li te ispustiti il će sebi kičmu povrediti..

Nema tog dobrog osećaja što si negde stigao/stigla koji će da izbriše osećaj nemanja ili izgubljenog dostojanstva u procesu takvog stizanja DO negde..

Jeste, super je kad ostvariš nešto uprkos preprekama. Ali kad nešto radim sporije zbog nepromenljivosti i ograničenja koje nosi invaliditet a ipak uradim.. nije isto kao kad sam usporena i onemogućena bahatošću društva (neobezbeđivanje pristupačnosti pored svih zakona i ratifikovanih Konvencija je bahatost)…

Volja da se negde bude- ne briše odgovornost društva da obezbedi jednake mogućnosti, maksimalno razumno prilagođavanje.

Zato kad hoću (a hoću)- mogu da

neću da idem na mesta gde osobe koje se kreću u invalidskim kolicima ne mogu da stignu dostojanstveno, iako ja ne koristim invalidska kolica. (npr. bioskop Arena u Novom Sadu)

Kad hoću (a hoću) mogu da ukazujem na diskriminaciju.

Kad hoću (a hoću) mogu da razumem kad neko nema snage i volje da prođe kroz otvorena vrata a kamoli da razbija zidove tamo gde vrata nema. Mogu da razumem da su ti potrebni resursi čak i da vidiš način ili da stvoriš način.. i da ih ponekad nemaš..

*tekst napisah podstaknuta izazovom u okviru „Prakse pisanja u trajanju od 21 dan – odnosno Soul writing

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Sklerozica

Sve što ste željeli da pitate o MS, a niste imali koga! (Ili ćete naći ovdje ili možete da me pitate)

Discover WordPress

A daily selection of the best content published on WordPress, collected for you by humans who love to read.

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

Andjelija Simic

Psychology unplugged

budic.kaca90

Oblak od vune i zagorele kokice.

Putuj po Srbiji

odmor, kultura, ljubav

POVEZIVANJE

Samo biti ili biti čovjek?

©seherzadadelic

Šta je život, par koraka... od avlije do sokaka.

feminist review

the FR blog

Vegetarijanstvo, veganstvo, bezglutenska kuhinja

vegetarijanstvo, veganstvo, bez glutena

Gospel of Lestat Gianni

Menjamo svest da bismo promenili svet

diplomiraniduduk

Razmišljanja jednog (ne?)običnog Duduka ili(ti) p...ljuv...anje uz vetar, a možda i sviranje ... za male pare

%d bloggers like this: