XI Ja sam jedna od retkih koja…

Ne znam da li sam jedna od retkih koji ne istrajavaju baš u izazovima, ali ja evo u ovom izazovu 21 dan pisanja baš kasnim 🙂

Pri tom, pošto već imam desetak tema nenapisanih, preskačem i pišem na temu koja mi je u tom trenutku najinspirativnija..

Dakle,

ja sam jedna od retkih osoba sa invaliditetom koju su ’80ih viđali po gradu (Užicu), samu i/ili sa roditeljima. Možda sam bila i jedina koja je po centru špartala tamo vamo .

Drugi su bili kako bi se sad reklo (uglavnom za LGBT populaciju) u svoja četiri zida. Jer, ne samo što je Užice brdovito, tada apsolutno nepristupačno (nije ni sad mnogo bolje ali radi se nešto) nego što postoji taj mentalitet sramote od različitosti. Kuckajući ovo shvatih da je možda po sredi još nešto:

Da izađeš sa svojim detetom, koje ne hoda, koje otežano hoda, otežano govori, sigurno bi se susreo sa:

-sažaljivim pogledima. Zamislite taj odvratni sažaljujući pogled koji vrišti: JAAADNA – ne znajući ništa o tvom životu

-ljubopitljivim pogledima koji vrište: „A ŠTA MU JE BILO“? – a zapravo šta te briga

-izgovorenim „A ŠTA MU JE BILO? JEL MU TO OD ROĐENJA“ (ti si dete i kao „invalid/nesposoban“- kako se to onomad imenovalo, bespolan si..ti si TO a ne ONA ili ON)

-pogledima koji bulje, koji su takvi da im ne možeš ni prepoznati misao/emociju jer to je samo prost, nesadržajan BULJIM pogled.

-pogledima koji se uplašeno, PANIČNO skreću u stranu (da ne pređe invaliditet na njih valjda)

-budući da nikakve podrške za roditelje nema, kako da se nose sa bilo čim što ima veze sa invalidnošću deteta- moraju da se suoče sa sopstvenom nemoći, jer zamuckuju i odgovaraju k’o u školi umesto da kažu: „A zašto Vas to zanima?“ili „Šta te bre briga“. A onda kad nastave dalje/dođu kući nervirajuse i jede, što uopšte ljudi trpaju nos u tuđa posla i što nisu kao roditelju umeli da odgovore tako da tu osobu „vrati na mesto“.

-isto i sa pitanjem: „A ŠTO NOSIŠ TAKO VELIKO DETE“ (zapravo kažu VELIKU KOBILU- VELIKOG KONJA)

-isto i sa pitanjem/savetom: „ZNAŠ IMA NEKI GORE ČOVEK/BABA/DEDA VRAČAR, TRAVAR, ‘ODŽA, NA TARI/MOKROJ GORI, U VIŠEGRADU (neko selo digod) ŠTO GA NE ODVEDETE, sigurno će DA PRO’ODA“. A ti ne znaš više gde si sve bio/la sa svojim detetom od bolnice do ‘odže, od operacija do ‘odžinog zapisa, hranio si svoje dete od kojekakvim travama do meda sa renom (bljak, još uvek kad se samo setim). Isto u nadi da će čudotvorno da pro’oda- umesto da se baziraš na neke druge aspekte razvoja svog deteta jer kretati se može i na druge načine ne samo na nogama.

Ali naravno -ne znaš to -jer, tih ’80ih u Jugoslaviji još je na snazi tzv. medicinski* pa i religiozni model invalidnosti* i tada smo još daleko smo od socijalnog modela (a i sad istini za volju)

-budući da živiš u brdovitom Užicu,verovatno živiš na nekoj čuki do koje se stiže usponom od minimum 45 stepeni, u kući na sprat/dva (jer je prizemlje pola u zemlji dakle – prizemlje je podrum il garaža) ili u zgradi ali do koje se isto stiže preko minimum 20ak stepenica, nemaš gradski prevoz uopšte a kamoli pristupačan..
..ako si majka dakle ne voziš auto, a muž radi po ceo daan – jer uglavnom radnička plata nije dovoljna za porodicu i odlaske koje gde (da dete pro’oda) pa je silazak do grada (centra) ravno nemogućoj misiji u kojoj (kasnije) Tom Kruz spasava svet. Samo što je on utreniran, ima podršku i uspeva.

Pa, sigurno je bilo mnogo lakše držati dete u 4 zida -svoja (ili neke institucije) nego suočavati se sa svim ovim,

Dakle, ja sam jedna od retkih koju su roditelji nosali, šetali,koja je kasnije sama išla u prodavnicu, da baci smeće, do mame na posao, na igralište..kasnije u poštu, biblioteku, pozorište (jer nama je to sve bilo preko puta, samo na 3 različite strane sveta). Jesu ljudi i njih zapitkivali, sažaljevali, savetovali. U mene su buljili. Ne znam kako su se nosili sa tim, samo naslućujem po nekim reakcijama u sadašnje vreme.. (tate ni nema već 9 godina).

Oni, ne znam zašto – nisu izabrali lakše. Mami je jednom neka žena, (već sam bila u Novom Sadu, dakle posle 2003.) kad su se upoznavale rekla da je zna – „ti si mama one devojčice što ste stalno prolazile“

Počev od pre par god a aktivnije od prošle godine, vozim tricikl.

Opet sam jedna od retkih, ako ne i jedina koja zuji po naselju na triciklu. Da ne bude zabune, osobe sa invaliditetom se kreću, peške ili u invalidskim kolicima, samo nisam videla nikog da osim mene u Novom Sadu vozi bajs ili tricikl.

Za sad vozim po kraju, maksimum mi je 8 km. Mogla bih realno doći i do centra koji je 4 km udaljen, ali usput su biciklističke staze katastrofa, pa se ne usuđujem.

Ljudi gledaju u mene. U prolazu, ili ako sede na klupi/stoje. Prate me pogledom. Deca se zaustavljaju, uperuju prstom i sa osmehom gledaju. Jedan mi dečak dobacio: „sa toga ne može da se padne“. (pa ga razočarah kad rekoh „Veruj mi može“)

Ljudi reaguju na drugačije, na netipično. Ljudi reaguju na manjinu. Ko zna šta ko pomisli, kad vidi tricikl, kad shvati da ga vozi osoba sa invaliditetom.

Meni ovi pogledi, konačno sem vesele zainteresovanosti ne govore ništa.

*Religijski model invalidnosti.Telesne raznolikosti, kao otelotvorena stanja, pod uticajem Hrišćanske crkve i tumačenja i reprezentacija biblijskih sadržaja u hrišćanskom društvu, doživljavaju se kao posledica zlih duhova, đavola, čarobnjaštva ili kao Božje negodovanje. Alternativno, osobe sa invaliditetom odražavala su „Hristovog sapatnika“, te su se često percipirane kao anđeoske ili vanljudske (Klepton i Ficdžerald, 1999).

U vezi sa tim, zanimljivo je da se na primer i danas u Srbiji zadržala koncepcija greha „prethodnih kolena” kao uzroka invalidnosti, gde je invalidnost kazna za greh koji je počinio neko iz porodičnog stabla i za koji ta osoba sa invaliditetom ispašta. Neretko se i danas pribegava raznim ritualima “očišćenja” osobe ili porodice, skidanja greha i slično (prim.autorke).

Medicinski/genetski model invalidnosti. Kako se medicinski i naučno znanje širilo, sveštenika je kao čuvara društvenih vrednosti zamenio lekar. Univerzalnost je zamenila posebnost, razum – misteriju, a znanje i stanje uma istisnuo proživljeno iskustvo tela. Normalnost stoga biva determinisana idealom belog, mladog, sposobnog, muškog tela i „Drugost“  u odnosu na ovaj ideal je hijerarhijski postavljena kao inferiorna. Različitost postaje redefinisana kao devijantnost. Stoga su životi osoba sa invaliditetom svedeni na medicinske etikete, medicinske dijagnoze i prognoze (Klepton i Ficdžerald 1999).

Socijalni model invalidnosti-model orjentisan ka pravima. U postindustrijskom i post-prosvetiteljskom dobu, invaliditet je bio smatran kao nevolja pojedinca uglavnom razmatrana kroz naučni i medicinski diskurs: „invaliditet“ je definisan i označen kao moć-neutralno, objektivno vidljivo obeležje osobe (Klepton i Ficdžerald, 1999). Prema tom modelu, to je individualni, a ne društveni problem, pa je cilj različitih intervencija (hiruške intervencije, rehabilitacioni oporavak, fizikalna medicina) pružiti pomoć osobi da se uklopi u postojeće društvo (Todorović i dr. 2012: 187).

IZ NAUČNOG RADA: Milesa Milinković, Tela koja nešto znače: telo sa invaliditetom, invalidnost kao „Drugost“’,(2016) Feministički forum Filozofskog fakulteta: izabrani radovi iz studija roda, ur. Nada Sekulić i Marija Radoman,Sociološko udruženje Srbije i Crne Gore, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

Sklerozica

Sve što ste željeli da pitate o MS, a niste imali koga! (Ili ćete naći ovdje ili možete da me pitate)

Discover

A daily selection of the best content published on WordPress, collected for you by humans who love to read.

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

Andjelija Simic

Psychology unplugged

budic.kaca90

Oblak od vune i zagorele kokice.

Putuj po Srbiji

odmor, kultura, ljubav

P O V E Z I V A NJ E

pokušavam biti čovjek

©seherzadadelic

Šta je život, par koraka... od avlije do sokaka.

feminist review

the FR blog

Vegetarijanstvo, veganstvo, bezglutenska kuhinja

vegetarijanstvo, veganstvo, bez glutena

Gospel of Lestat Gianni

Menjamo svest da bismo promenili svet

diplomiraniduduk

Razmišljanja jednog (ne?)običnog Duduka ili(ti) p...ljuv...anje uz vetar, a možda i sviranje ... za male pare

%d bloggers like this: