I Jednom davno

jednom davno

Jednom davno je jedna devojčica verovala kako nije dovoljno sposobna, vredna, lepa – samo zato što ima invaliditet.

A verovala je jer je poverovala.

Jednom davno kad je bila baš mala – nije bila svesna svog invaliditeta. Roditelji su je vodili svuda, igrala se sa rođakama koje su bile njeno godište ili 2 godine starije/mlađe.

A onda je od oca počela sve češće da čuje rečenicu: “imam nesposobno dete” – ili “ona je nesposobna” ..”ona je invalid” iako se istovremeno svojski trudio da je osamostali, iako je njoj lično govorio: “ti KAD kreneš sama..” i iako je istovremeno bio veoma ponosan na sve njene uspehe (prave uspehe, ne one uspehe kad ništa ne očekuješ od “takvog deteta” pa se diviš kad završi osnovnu školu).

I tako su od reči, od poverenja u očeve reči (jer ocu se jelte veruje) nastala su uverenja. A takva uverenja su dovela do manjka samopouzdanja, do (nametnute ili samoizgrađene)  introvertnosti, do usamljenosti a u kasnijem životu do nekih pogrešnih izbora.

Devojčica nije baš bila srećna s takvom predstavom o sebi.

Trebalo je baš puno seminara, edukacija, psiholoških radionica, knjiga, rada, pohvala i priznanja, puno godina da se devojčica, sad već žena u zrelim godinama, izbaci iz tog moda.

Trebalo je da dobar deo života provede u dekonstrukciji i rekonstrukciji uverenja o sebi i drugima.

Da nauči da imenuje stvari drugačije:

da nauči da nije invalid i nesposobna nego osoba sa invaliditetom i/ili onemogućavana osoba

Da shvati i da nastavi da širi to znanje da možeš biti nesposoban za život i u životu a da nemaš invaliditet.

Da njene  teškoće u obavljanju stvari, u funkcionisanju nisu usled invaliditeta, već usled društva i okruženja koje je kreirano bez rampi, liftova, rukohvata, sa puno predrasuda i stereotipa.

Reči su važne. Prevažne. Reči kao imenovanja, kao etikete.
A etikete na ljudima mogu da naprave zbrku od života.

Jednom davno ja sam bila ta devojčica..

Moj otac bez obzira što me suštinski nije manje vrednovao, zbog neke svoje potrebe (koja nije imala veze sa mojim invaliditetom) da ga ljudi sažaljevaju a onda i da mu se dive (npr. što je dobar, posvećen otac) imao je običaj da izgovara rečenice u kojima sam ja tada mala, samo čula etikete: “nesposobna” i “invalid”.

Hoću da kažem: Pazite šta pričate i kako pričate o svojoj deci sa invaliditetom. Pazite na svoje reči. Na svoje misli. Pazite da zbog svoje potrebe da vas neko tapše po ramenu, ne napravite još veću zbrku u životu deteta sa invaliditetom- život mu je ionako zbrkan.

I mada sam ja lično uživala i uživam u svakoj novoj edukaciji, svakom seminaru i otkrovenju, iako sad radim Filmski festival i prateće programe kojima širim znanje o invalidnosti (i to je moja životna strast) – ne bih se bunila da mi je lakše bilo u životu i da sam od početka bezrezervno znala  – da:

vredim onoliko koliko sam srećna i koliko imam za pružiti svetu a da to ne zavisi od toga da li i kako hodam, govorim, vidim, čujem..

*tekst napisah podstaknuta izazovom u okviru „Prakse pisanja u trajanju od 21 dan – odnosno Soul writing

vakcina se pravi za 4 godine – „argument“

Podstaknuta diskusijom oko navodnog kratkog vremena za koji se napravila vakcina i odslušanim podkastom tj. https://soundcloud.com/user-457064184/intervju-sa-prof-dr-milosem-markovicem nešto kontam kako objasniti antivakserima..
Zamisli ‘vako.. Ova vakcina ti je k’o ručak i to ručak koji moraš brzo da napraviš za 10 mnogo gladnih ljudi ali sa specifičnim sastojcima. Neki će da umru od gladi a mnogi ne mogu da rade od gladi.
Ti si do sad pravio/la male ručkove, em za malo ljudi, jer nije bilo potrebe, em nisi imao para za sastojke, em loše šerpe i šporet kojoj radi samo 1 ringla i to radi samo na kecu. Trebalo ti za jedan ručak minimum mesec dana (jer mesec dana radiš da bi zaradio/la kintu za sastojke, pa dok ih nabaviš, otud odvud..pa spor šporet, loše šerpe, malo vas je u kuhinji..)
I sad, pošto je neko skontao da mu pos’o stoji, gubi kapital jer onih 10 radnika ne rade, dodje i kaže ti „evo ti recept kako su slična jela spremana, evo ti nov Superšporet, evo ti ekspres lonac i pomoćnici u kuhinji i namirnice, (dakle ne moraš da čekaš da zaradiš ni da ih skupljaš otud odvud) .“
I ti spremiš ručak za jedno pre podne umesto za mesec dana.
Onda ti dodje antivakser sa svojom 🤔 teorijom „Ručak se pravi za mesec dana, mora da si stavio/la nešto u ručak, sve ćeš nas pobiti, mora da će mi to i dnk promeniti, i čip si mi neki stavio/la, sve je to politika i ljudi uopšte nisu toliko gladni, umiru ljudi i od kancera ne samo od gladi i neću to da jedem“

Source: Andy Mark, The Heart Foundation

Voleti uprkos..

Gledam poslednja dva dana, ljudi po Facebook-u izražavaju svoje mišljenje o.. Snegu.. Neki ga vole, neki ga zovu „belo 💩“ , (oprostite na citatu) 😁

Čim padne sneg, ja sam u samoizolaciji. Ako imam neodložne obaveze, hodam uz asistenciju druge osobe. I ma kako ne bilo klizavo, sva se ukočim, hodam u grču..

Nisam ni prva ni poslednja koja ima invaliditet. Ali znam gomilu drugih osoba sa invaliditetom koje su možda i nestabilnije od mene koje čak i po ledu idu napolje, hodaju.. Same..

Kanda sam ja negde usput, psihološki sebe ograničila i naučila/navikla na strah i grč.

Možda to ima veze s tim što sam do 26 godine bila „zvrk hanuma“ (balerina na bosanskom 😁) tj. što sam hodala na prstima i na malo snega padala. Što je ulaz u moju srednju školu bio okovan ledom svaki put, pa me mama bukvalno nosila. Što je „Robna kuća Beograd“ u kojoj sam radila okružena finim extra klizavim pločicama..Zapravo.. ortopedske cipele, do te 26 godine života, budući da sam ih menjala jednom na 12-18 meseci bile su sa đonom koji NIJE bio namenjen hodu po snegu (ovo sam tek sad osvestila).. Sneg se duže zadržavao i živela sam u planinskom kraju.. Verovatno je očekivanje izvesnih padova, nemogućnost lakog ustajanja doveo do tzv. uslovljene reakcije tela, straha, grča tokom hoda..

Poenta priče.. Bez obzira na to koliko sam u strahu kad krenem, koliko se dešava i da padnem, koliko sam zatvorena i gubim nezavisnost.. Ja OBOŽAVAM sneg… Prelep mi je.. Magičan..isto kao i more.. Jedva sam čekala da padne i u Novom Sadu, gde živim..

Fotka by moja mama: selo u rodnom planinskom kraju.. Pravila mi zazubice, jer u NS još nije bio pao..

Tek u poslednjih par zima, sticajem životnih okolnosti, motivisana ljubavlju, radim na svom strahu i puštam se, hodam sama, bar po svežem, neugaženom snegu..

Neretko ne vidimo lepotu nečega već to povezujemo sa tim kako to nešto utiče na nas.. Ako nam izaziva nelagodne događaje: „nije lepo, mrzimo ga i na slici“..

Možda bi nam život bio ugodniji kad bi se odvojili od sebe samih, kad bi smo se decentrirali..kad bi smo primećivali lepotu i voleli uprkos..

Mali događaji velika sećanja

Zanimljivo kako nam neki bezazleni događaji ostaju urezani u pamćenje i kako nam određuju neke buduće postupke..

U poslednjih nekoliko godina, svakog prvog januara gledam (zimske) skokove.. Nisam nešto luda za sportom, ne pratim ni jedan sport i uopšte skokove u nekom drugom terminu ali ove prvojanuarske da.. Ovo je bila priča o budućim postupcima..

A bezazleni događaj tj. uspomena je jedan kratki kadar u kome gledam oca dok pomno prati skokove na TVu, toliko je skoncentrisan da nije ni svestan mene koja mu stojim (malo ukoso) iza leđa. S obzirom na to da je ceo prostor 2×2,5m u tom mi je kadru i pogled kroz prozor. Napolju je veliki sneg, 20ak centimetara beline po ogradi terase i na brdu krovovi i četinari pod snegom..

Sećam se svog divljenja skakačima uverena da treba da skoče što više i da se to meri onda kad kamera sa strane prati skakača. Ne znam da li sam ikad pitala oca za pojašnjenje pravila ali sam zapravo tek pre par godina shvatila da se meri daljina 🙈(pravila drugih sportova sam pitala i dobila odgovor te naučila, skokovi su mi se izgleda činili jasnim)

Starija sam za više od 30 godina od tog događaja. Koju godinu kasnije, porodica se raspala.. Tate nema već skoro devet godina.

I ne sećam se poštenog snega u zimu. Ne sećam se kad je poslednji put bilo iole snežno za Novu godinu.

Možda zbog svih tih nedostajanja (i tuge) koje inače ignorišem, svakog prvog januara gledam skokove. Da na trenutak vratim emociju iz vremena kada je i snega i tate bilo..

We can do it.. I uz malo prakse radimo to dobro..

Krajem avgusta organizovali smo tribinu na temu seksualnosti žena sa motornim invaliditetom..

I nekako se ta tema malo zakačila za interesovanje ljudi i medija.. Malčice..

Pa su me kontaktirali iz portala VOICE da li bih pričala na temu seksualnosti osoba sa invaliditetom..

Naravno da bih.. Ne zato što volim da se eksponiram nego zato što je i to aktivistička akcija.. Naročito što ni same osobe sa invaliditetom ne žele da pričaju o tome.. A važno je pričati.. Kako drugačije srušiti predrasude?

Autor teksta je želeo da pruži perspektivu žene sa invaliditetom i muškarca za invaliditetom.. Kolegu slabo poznajem lično, sreli smo se na nekoj tribini, znam samo da je bučan po pitanju osoba sa invaliditetom kao i ja..

Seksualnost i seksualni život osoba sa invaliditetom u Srbiji

Kad sekretarijat za neuku nema para za nauku ali ima za lečenje invaliditeta

Ako pogledate bolje naslov piše Sekretarijat za nEuku.. slučajno je greška ali kad pročitah shvatih da se baš slaže..

Znam da u ovo vreme virusa, predizbornih „zezancija“, ovo što ću napisati nije u fokusu ali zapravo… samo je pokazatelj i ide u prilog dokaza u kakvom sveopštem haosu živimo..

Dakle.. Prošle godine ali i ove, podnesemo mi iz KAO Parnasa aplikaciju za sredstva Pokrajinskom sekretarijatu za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost projekat koji u osnovi ima upravo ono što Sekretarijat ovim konkursom navodi da podržava, odnosno:
-popularizacija i podizanje kvaliteta naučnoistraživačkog rada u interdisciplinarnoj oblasti invalidnosti i roda kroz raspisivanje poziva za naučne radove te
-organizovanje međuregionalnog skupa u oblasti naučnoistraživačke delatnosti odnosno organizovanje jednodnevne konferencije na temu ŽENA SA INVALIDITETOM: TEORIJA, PRAKSA, PERSPEKTIVE“ u okviru jedne visokoškolske ustanove u Vojvodini, na kojem će autori/ke predstaviti očekivanih minimum 5, a maksimum 10 apstrakata na ovu temu, odabranih od strane urednica i to na SR/HR/BIH/CG jezicima
publikovanje u elektronskoj i štampanoj formi zbornika naučnih radova, odabranih od strane urednica u svrhu doprinosa popularizaciji i razvoju naučnoistraživačkog rada u pomenutoj oblasti.

Ove godine još i popravim tekst aplikacije.. i pošaljem propratno pismo koje je čak i sadržalo ove pasuse dole koje označavam sa *..

Odgovor oba puta: Obaveštavamo Vas da je Pokrajinski sekretarijat za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost nakon razmatranja podnetih prijava a uzimajući u obzir ograničena finansijska sredstva za ovu namenu, doneo odluku da navedenu prijavu ne finansira..

Dakle, nema para za nauku.. Ako treba pojašnjenje zašto je ova naša ideja da raspišemo konkurs za radove pa da organizujemo konferenciju važna evo:

*U svetu postoje studije invalidnosti, pa i feminističke studije invalidnosti, niz teoretičarki i teoretičara koji sagledavaju kako invaliditet utiče na sve segmente društvenog života, na naučne discipline, a u okviru toga kako rod u interakciji sa invaliditetom i obratno deluju jedno na drugo a zatim na druge segmente života. U Srbiji pa i u regionu gotovo da nema radova na ove teme. U naučnim zbornicima, radovi su ograničeni na temu terminologije, inkluzije u obrazovanju i modela invalidnosti. Ženama sa invaliditetom se bavi nas par a budući da je podrška za akademski razvoj izostala i naši radovi su sporadični. Budući da je nauka sistematski poduhvat koji stvara i organizuja znanja u obliku objašnjenja i teorijskih predviđanja, naučno promišljanje na temu invalidnosti i roda mora da se podstakne, pokrene, afirmiše i objavi.

E sad drugi deo iz naslova..

Ne bi meni bilo toliko krivo, mislila bih da Sekretarijat stvarno ima neke druge naučne oblasti u fokusu (koga briga za žene sa invaliditetom jelte) da se već 2018. i 2019. na račun ovog Sekretarijata studenti sa invaliditetom NS Univerziteta nisu banjali (da ne kažem nešto drugo) po Banji Kanjiži. Ili, kako ćete naći po zvaničnim vestima na sajtu i na RTV Vojvodina pa i po nazivu projekta: studenti sa invaliditetom su se lečili.. Ej lečili..!!!

*Sekretarijat je dakle podržao „lečenje i rehabilitaciju studenata sa invaliditetom u banji Kanjiži“ sa 1,4 miliona dinara što je meni kao bivšoj predsednici Udruženja studenata sa invaliditetom, koja je upravo tamo započela sad već prekodecenijski aktivizam u invalidskom pokretu a i teoretičarki feminističke oblasti invalidnosti apsolutno nepojmljivo: prvo iz razloga što, te 2003. godine (pripremajući me za funkciju predsednice NSUSI-ja) prvo su me naučili da invaliditet nije bolest i stoga se ne leči a drugo – Udruženje je osnovano i deluje iz tzv. Socijalnog modela invalidnosti u okviru kog mora da lobira, deluje i zahteva promenu i popravljanje okruženja, konkretno uslova studiranja, smanjenje predrasuda a ne iz medicinskog modela gde je akcenat na invaliditetu koji se leči i popravlja. (Argumenta radi u vreme dok sam bila predsednica NSUSI-ja, samo u toku školske 2006/2007. stvoren je studio za snimanje zvučne literature za slepe studente, rađene su radionice po srednjim školama o pravima osoba sa invaliditetom, filmske projekcije po Novom Sadu, obnovljena računarska i dr. oprema, kreiran trogodišnji strateški plan sa razrađenim predlozima projekata, kreiran studentski volonterski centar, održan okrugli sto na temu položaja mladih sa invaliditetom u srednjem obrazovanju..). I ma kako se u okviru tog „banjskog oporavka“ usput održavale radionice (koje niko ne konkretizuje, pa je nejasno da li su, kako i koji studenti zaista osnaženi) suština ovog projekta – banja za studente sa invaliditetom, dalje vodi stereotipizaciji i produbljivanju predrasuda a ne istinskom napretku budućih visokoobrazovanih osoba sa invaliditetom (što je isto diskutabilno jer je među učesnicima poslednje dve godine bilo studenata koji su upisali fakultete još za vreme mog mandata).

Kako tačno 10 dana banje ubrzava završetak studija? I kako to doprinosi naučno istraživačkoj delatnosti? I kako to može biti uopšte predmet finansiranja OVOG Sekretarijata?

*Upravo zato, takav projekat ne bi trebalo da bude prioritetniji za ovaj Sekretarijat nad bilo kojim razvojem naučnoistraživačke delatnosti. Novosadsko udruženje studenata sa invaliditetom na žalost i na štetu i osoba sa invaliditetom i društva u celini, očigledno više ne sledi svoju misiju i viziju osnivača, ali ja naivno verovah da Sekretarijat radi u okviru svojih nadležnosti a ne na osnovu pojedinačnih interesa vođen predrasudama, stereotipima i neznanjem.

*Drugo, upravo realizovan projekat „Jačanje kapaciteta institucija za promociju važnosti političkih, ekonomskih, socijalnih i zdravstvenih prava žena sa invaliditetom“ i u okviru toga dva seminara koji smo održali za 39 predstavnika opština, gradskih uprava i centara za socijalni rad, govore nam u prilog tome da je izučavanje, naučna građa o ženama sa invaliditetom odnosno interakciji roda i invaliditeta, sa različitih naučnih disciplina i mogućnost pristupa znanju koje je objedinjeno na jednom mestu od izuzetne važnosti jer postoji očigledan manjak znanja čak i osnovnog kad su žene sa invaliditetom u pitanju, a samim tim postoje stereotipi i predrasude koje utiču na rad ljudi na funkcijama. Čak i sama činjenica da je „banjsko lečenje“ imalo i podršku Univerziteta i komisije Sekretarijata zapravo, na žalost govori u prilog tome.

Još prošle godine sam htela da napišem reakciju..Pa se smirih.. Ove godine vala ne ćutim..

Ispravljačica krivih drina se vratila! Dakle, ljuta sam zbog dve stvari:

kako da očekujemo da nas SNSovske interesdžije, očigledne neznalice (ili znaju al ih briga pa još gore), vode u napredak?

Kako se Novosadskom udruženju studenata sa invaliditetom desilo da se ovako vrate u medicinski model invalidnosti, prenosite li vi jedni drugima osnovne postulate i misiju udruženja il ste samo organizovani zbog oslobađanja od školarine, stipendija, karata za pozorište a sad i banje. Ja imam transfer sramote i tuge, a vi izgleda jok.

jedna od onih koji ne daju na se’

Mislila sam da će mi u banji najveći problem biti cimerke koje su obožavateljke Pinka, Zadruge, Parova.. Danima sam smarala ljude u vezi sa tim strahom..
Ali ne leži vraže.. U danu kad mi na FB iskače futuristička reklama ONIH KOJI SE NEPOMINJU, ja ladno doživljavam to da nit videh ni sobu ni cimerke jer..
– U Banji Vrdnik – Termal, izgleda misle da osoba sa 100% invaliditeta, sa deformitetima i ukočenim skočnim zglobovima, može valjda da leti do sobe na spratu do kog nema lifta više od 5x dnevno -pošto pentrati se ne može.
– Misle da je skroz OK biti zarobljen 10 dana i da ništa nedostojanstveno i nediskriminišuće nema u tome da čekaš da ti donesu obroke u sobu ili da te sestre razvlače po tim stepenicama (pošto uz umor od terapija i sveopštu slabost (bolje reći nemanje) mišića, mogu samo da se pretvorim u želatin i da tako gmilim uz stepenice/niz stepenice..
– Misle verovatno da sam arogantna i bezobrazna jer nisam pristala na takav tretman..
– Misle da ništa strašno što im je ulaz do recepcije nepristupačan i što me umalo šlog nije strefio kad sam izašla iz busa i skapirala da nema šanse da dovučem kofer do gore, što me obuzeo strah i bespomoćnost. Ili što imaju ceo sprat isto bez lifta do dela gde su sobe, restoran, bazen..

Sutradan od futurističke reklame, nakon što sam poslala mail PIO Fondu u kom sam objasnila da sam se vratila i zašto, u kom sam tražila da mi daju pismenu potvrdu da ću moći u okviru konkursa za banje sledeće godine da ostvarim svoje pravo, pošto više ne mogu da se organizujem za drugi termin (jer sam i ovih 10 dana jedva od sebe i za sebe ukrala – ostavljajući neka putovanja neisputovana i neke poslove odložene i samim tim zbrčkane u ovo preostalo vreme), a smatram da su oni negde zajebali stvar (bila sam fina nisam tu reč upotrebila) pogrešnom raspodelom banje ili ne skretanjem pažnje Termalu ko im (i kakav) dolazi, zove me žena iz PIO Novi Sad i kaže Banja ponudila drugi termin u prizemlju (7 dana od tadašnjeg datuma), traži da se odmah odlučim i saopštava da pošto odbijam drugi put termin neću imati pravo narednih 5 godina ni da apliciram. Kad je podsećam da prvo odbijanje nije bilo moj izbor kaže nije njihova greška a na moje pitanje čija je jer moja sigurno nije, ponovi po 5. put „Znači odbijate“ i spusti mi slušalicu, govoreći tamo nekom sva u šoku kako ja odbijam drugi termin..
EPILOG: Ja sam od tih pređenih tamo stepenica sutradan imala bolove zgloba, kuka, kolena i ramena.. Od stresa sam imala nesanicu (a meni bliski znaju kako u poslednje vreme spavam blaženim snom), pila matičnjak da dođem sebi.. Pokušavam da se vratim bar u radni mod.. Rekoše mi da ću dobiti pismeno obaveštenje o drugom terminu pa kontam da ćemo se ćerati mi još..
Moja mama kaže „Ne možeš ti jedna sama ništa promeniti“ Kako su nas kolektivno sa tim postulatom sjebali, sad nas koliko miliona sedi kući i ništa ne menja..

Ali ja sam ipak
Ali mi je mama isto davno rekla „Ne daj na se“ i da sam „k’o moj pokojni otac, samo ispravljam krive Drine“
A ja slušam mamu 
I svoj moralni kompas..
Koliko je koštala ta reklama btw?.. Koliko je dobrih rampi moglo da se napravi? Koliko je edukacija o pravima osoba sa invaliditetom (o ljudskim pravima) moglo da se napravi..
Koliko???

odlično mi stoji sreća

Nekako odmah nakon što sam ušla u novu partnersku vezu, ošišala  sam svoju dugu kosu skroz na kratko.. Frizerka je tada govorila o hrabrosti 

Istina, osećala sam da me duga kosa sputavala, (te veži je, te peri 20 minuta, te feniraj sat vremena jer se teško suši, te idi kod frizera da te ofarba, te koristi 300 aparata da tako plava (žuta) ne bude ko slama,  te namesti…) i da je skraćivanje bilo u skladu sa još nekim dešavanjima i velikim promenama koje sam dozvolila sebi..

Ljudi me sreću i komentarišu da mi dobro stoji, da se uvek tako šišam..

Profilne fotke na društvenim mrežama  komentarišu.. Malopre mi drugarica napisa „odlično ti stoji“ (kratka kosa)

Ali, ja znam tajnu.. Nije to do frizure, nego do toga što već preko godinu dana, ne skidam osmeh s lica.. I pored kojekakvih povremenih pičvajza životnih, mirna sam i u životnom balansu.. Voljena i zaljubljena..

Okupana srećom, k’o morskom vodom…

I odlično mi stoji sreća 😉

Ne da ti se, jer (ti) ni ne treba

Svaki dan (skoro svaki) pravim sebi kašicu ili ti šejk, smuuuti, kako li se već to moderno zove..

Jabuku, narandžu, lanenog semena, cimeta, kašiku malina, mleko i keks ubacim u secka i drrrrn..

To mi je jedan obrok do kasnog ručka, ponekad i zameni ručak..

Ne, nije ovo tekst o tome kako ja držim dijetu.. O tome teško da ću pisati jer smo dijeta i ja iz dva različita univerzuma..

Ovo je još jedan tekst za Dnevnik spoznaja..

Dakle, uzmem pomorandžu pre neki dan, odsečem „polove“ i napravim jedan rez od – do tako „oćelavljenih“ polova da olakšam sebi ljuštenje..

Međutim, ispostavi se da je pomorandža takva, da mi je trebalo, bez preterivanja više od 10 min da je oljuštim.. Razmišljam ja tako kako je za’ebano kad imaš em motorni invaliditet em narandžu koja je neki ugursuz i ne da na se 🙂

Nisam se nervirala.. U poslednjih vreme uglavnom sam mirna kad iskrsne problem, kad nešto neće pa neće a ja baš ‘oću.. Znam da ako se budem nervirala, neću biti konstruktivna u rešenju.. Ali mislim da bi neko baš odlepio.. Ali nisam ni odustala, makar mi trebalo i više od 15 minuta.

Oljuštih je na kraju.. ali  joj sva bela kožica ostala..  Počnem da je razdvajam na kriške, da bi je secko lakše i lepše usitnio.. a ona.. iznutra..počela da truli!

I spoznam da, nekad kad želimo nešto da uradimo, a ono ide teško, sa gomilom prepreka.. izaziva nam frustracije i svašta, možda je to zato što nam nešto odnegde (neko će reći odgore, neko to zove anđelom čuvarom) daje do znanja -da to za šta smo mi zapeli i zapenili -jednostavno ne treba da bude naše.. ne treba nam.. 

k’o ova pomorandža.. nije mi se dalo da je oljuštim jer nije ni trebalo-jer je trula! Al’ pošto sam baš bila zapela..

Intrula pomorandža iznutraače, upravo, kuckajući ovaj tekst, na početku jedne rečenice, koji je glasio: „tako..“ SPASE taster na tastaturi  je prestao da radi.. došlo je do toga da sam ga isčupala, usisala ispod (naravno da je bilo prašine i skoro pola Miniona).. vratila (ali bez neke žice (opruge) koja je bila ispod jer ne znam gde je i kako tačno stajala i kako da je vratim) da bih shvatila da space opet ne radi… ali samo na mestu gde sam trebala da nastavim  rečenicu, samo tu! (Ne, nisam se iznervirala što sam bez veze pokvarila tastaturu 🙂 )

naravno da  sam u međuvremenu zaboravila šta sam htela napisati, da sam promenila tok misli i napisala rečenicu koja smislenije zvuči..

idem da pitam sveznajućeg googla kako treba da stoji ova opruga (space radi ali moram jače lupiti po njemu)

 

veliki problemi naši…

Sinoć (petak, dan za objavljivanje teksta na blogu) otvorim WP i počnem da pišem.. Zazvoni mi telefon. Sestra..

Sestra je važnija, tekst može da sačeka jedan dan.. 🙂

Ono o čemu sam počela sinoć da pišem, napisaću neki drugi dan..Još uvek u glavi sklapam rečenice, važno mi je da budu jasne, a ne mogu biti dovoljno jasne dok se u meni ne slegnu utisci..

Današnji tekst će ići pod kategoriju Dnevnik spoznaja ..

Već par dana, kanim se da popeglam veš.. Usput perem još veša ali, umesto da, po običaju kad skinem sa sušilice ubacim u kutiju u koju ubacujem (ne slažem, baš ubacujem) veš za peglanje i koja stoji na terasi tik do sušilice, ja to odnesem u trpezariju i bacim na dvosed. Dvosed je inače prelazna zona, budući da zbog invaliditeta ne mogu samo da uzmem kutiju s vešom i donesem u trpezariju gde peglam, kad peglanje dođe na red, prvo iz nekoliko puta (zavisno koliko se nakupilo) donesem u naručju veš sa terase pa počnem peglati.

I tako ovih dana, kako šta skidam sa radijatora il sušilice, bacam na dvosed. Malopre odlučim, večeras peglam.

Okrenem se i vidim gomilu..

veš nabacan na dvosedu (majice, farmerke) i viri jastukNaravno da sam pomislila: „joj koliko toga ima“ i od količine sam se totalno demotivisala. Gotovo rešena da opet odložim obavezu i sređivanje.

 

 

Ali.. Pogledam malo bolje.. i shvatim..

veš sa prethodne slike -na dvosedu, izgleda mnogo manje, pored su 2 jastučićaJastuci su pravili gomilu -gomilom.. To što stoji tu, tek je 3-4 farmerki i par majica.. A stvari sam bacala po jastucima da Minion ne bi ležao po njima (da ne bih izgledala k’o da i ja imam krzno kad izađem međ’ svet :D)

I shvatim:
– kako smo skloni da izdramimo ponekad zbog nekog problema, nama se čini ogroman, teško rešiv, odlažemo rešavanje a možda su zapravo ti problemi tek površina nekih možda bezazlenih šarenih „jastuka“.. Možda smo samo probleme, svesno, nesvesno naduvali…

-kako su ponekad zapravo ti „jastuci“ uzrok veličine i ozbiljnosti problema i da bi problem rešili, prvo treba da se ozbiljno pozabavimo onim što je ispod, što je nevidljivo a veliko, onim što je stvarni uzrok… Bilo da su to (pogrešna) uverenja, strahovi, neznanje..

Nekad je to lako, a nekad najteže od svega…

 

Prethodno Stariji unosi

Sklerozica

Sve što ste željeli da pitate o MS, a niste imali koga! (Ili ćete naći ovdje ili možete da me pitate)

Discover WordPress

A daily selection of the best content published on WordPress, collected for you by humans who love to read.

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

Andjelija Simic

Psychology unplugged

budic.kaca90

Oblak od vune i zagorele kokice.

Putuj po Srbiji

odmor, kultura, ljubav

POVEZIVANJE

Samo biti ili biti čovjek?

©seherzadadelic

Šta je život, par koraka... od avlije do sokaka.

feminist review

the FR blog

Vegetarijanstvo, veganstvo, bezglutenska kuhinja

vegetarijanstvo, veganstvo, bez glutena

Gospel of Lestat Gianni

Menjamo svest da bismo promenili svet

diplomiraniduduk

Razmišljanja jednog (ne?)običnog Duduka ili(ti) p...ljuv...anje uz vetar, a možda i sviranje ... za male pare

%d bloggers like this: