Volim more. Ah, ništa novo reći ćete.
Ali..ja ne uživam toliko u brčkanju koliko u pogledu na plavetnilo u svim svojim nijansama. U pogledu na zamišljeni beskraj.
Pre neku noć me zabolela glava. Umesto tablete, setih se da vizualizujem sliku koja bi me smirila. Zamislim se ja kako ležim na peščanoj plaži, imajući u vidu i da je tu neko more, kako upijam sunčeve zrake u sebe… Ali… ne ide.. Zapitah se koja je to slika mora koju pamtim.. I setim se…
Kao mala sam, u ono vreme kad su nam zemlje bile u onoj celovitoj, preko socijalnog sam išla i po mesec dana u Risan, obično s tatom.
Put do tamo: noćnim vozom do Bara, pa ranim jutrom nekim autobusom (ili čak dva) doRisna. Usput i trajekt.
Jednom je u tom autobusu bila tolika gužva da me je tata držao u naručju na jednoj ruci dok se držao drugom.
Ja sam ga ručicama obavila oko vrata i gledala kroz prozor. I u tom jednom trenutku, dok se autobus spuštao niz brdo prema obali, ugledala sam more, tirkizno plavo, beskrajno. I ta slika mora oivičena rukama ljudi koji se drže za rukohvate, stoji u meni kao slika –savršenog trenutka. I čini mi se da gotovo mogu da osetim istu ushićenost kad god je prizovem u sebi.
Da, prošla me glavobolja od te slike.
Da, zbog te slike volim more.
"ispravljačica krivih drina" 